Viktor Savić: Ljudi u manjim mestima su pravi čuvari prirode

Kako kaže, “smeće na ulici jeste ružno, ali to neće upropastiti ovaj svet”.

– Ako imamo ekološku svest, to je najmanji nivo koji ne menja ništa. Mi moramo za početak da razmislimo o kupovini telefona i gde kasnije „odlaze“ litujumske baterije. Takođe razmislimo i o kupovini novih automobila. To je samo osvrt na pojedince, a da ne pričamo o fabrikama, ogromnim korporacijama koje izlivaju naftu u okeane, jezera, reke i time zagađuju okolinu. I onda treba pojedinca da razapinjamo zato što je bacio papir na zemlju. To je ružno i nije lepo. Treba da budemo dosta tolerantniji jedni prema drugima jer ekologija duše je bitnija.

Da li vi na primer kupujete bio-kese u prodavnicama i da li radite reciklažu plastike, papira i kartona, stakla, metala i drveta kada izbacujete đubre…

– Što se tiče recikliranja đubreta, to ne radim jer prvo kod nas nema uslova za to. Ja iskreno i ne verujem u to što se reciklira da se na kraju i razdvaja nego mislim da to kod nas ide sve na isto mesto. Mi još nemamo svest o tome. Ako ćemo spasti ekologiju tako što ćemo umesto dinara, kesu plaćati deset, to jeste malo pomeranje svesti i udarac po džepu. Te velike korporacije koje su to i osmislile, smatraju da će na taj način da očuvaju okolinu i planetu. E, pa neće, zato što na drugoj strani rade svašta, počevši od korišćenja mobilnih telefona – kaže Viktor Savić.

Po njegovom mišljenju, “to je više zamazivanje očiju drugima”.

– Svi znamo koliko treba jednoj limenci da se razgradi u prirodi. Ne treba da ostavljamo smeće za sobom, ali mnogo puta mi se desilo da nemam gde da bacim papirić. Hodao sam sa prljavim papirićem u rukama jer nigde u okolini nije postojala kanta, a ni kontejner za smeće. Uzajamna saradanja na tom nivou će poboljšati stvari ali ni to neće spasiti planetu.

Koliko je vašim kolegama, ali i ostalim javnim ličnostima, ekologija bitna stavka u životu?

– Ekologija je sada „in“ i to je ono što je super. Svi se sada pozivaju na ekologiju, a ima i gomila organizacija koje se time bave i koje dižu ekološku svest. Ljudi dosta pričaju o tome i sve je to super, samo da ne odemo u neku krajnost i da ne krenemo da mrzimo jedni druge zato što ja bacam u kantu smeće a vi ne bacate .

Šta nam najviše nedostaje u očuvanju životne sredine?

– Na svetskom nivou sve vezano za fabrike, filtere za pročišćavanje… Povećao bih i broj kanti za đubre. Nedavno sam sa kolegom Radovanom Vujovićem posetio Užice i bio sam fasciniran tim gradom. Oni su napravili neobične kante koje su zakačene na svakoj banderi. Po prvi put sam video kante koje na sebi imaju LED ekran na kojima je zapravo slika grada ili nekog istorijskih momenta Užica. One noću svetle i jednostavno vas privlače da dođete do njih i bacite đubre. Zbog toga na ulicama u Užicu nema nijednog bačenog papirića. To je možda jedno od rešenja koje treba primeniti i u ostalih gradovima širom Srbije.

Da li je nam je potrebno više ekoloških akcija?

– Apsolutno, trebalo bi da organizujemo što više ekoloških akcija. Sećam se da sam i ja, kao klinac, sadio japanske jabuke po Banovom brdu. Potrebno je što više takvih akcija i više priča na tu temu, ali samo da to ne pređe u neki ekološki fašizam, jer kod nas se svaka dobra stvar na kraju pretvori u fašizam prema čoveku, a čovek je najvažniji. Drago mi je što po Srbiji viđam da su deca mnogo osvešćenija od roditelja na tu temu i srećan sam zbog toga.

Kao rođeni Beograđanin, koji kraj u Srbiji je na vas ostavio najjači utisak?

– Toliko sam video prirodnih lepota od Vojvodine do juga Srbije, a da ne pričam o istoku Srbije i Šumadiji. Na mnogim prostorima sam zamislio da imam vikendicu, ali da se preselim negde, na takav korak još nisam spreman. Naravno da mi prija „reset“ da odem negde, jer obožavam prirodu. Volim da u njoj uživam, ali samo na nekoliko dana. I na more kada odem, već posle nekoliko dana počne da mi nedostaje moj grad, ulice, ljudi, buka i gradski haos.