Mogu li nam drevni mirisi pomoći da otputujemo kroz ljudsku istoriju?

Omiljeni parfem istraživačice Barbare Huber je Jardin Sur Le Nil kuće „Ermes” (Hermès), koji sadrži note citrusa i cveća, uz bazne note irisa i mošusa. Iako je reč o klasiku u svetu parfema, on je daleko savremeniji od aroma i smola starih hiljadama godina, sa kojima Huberova radi na Odeljenju za arheologiju Instituta „Maks Plank”. Mirisni triterpeni i lipidi pronađeni na drevnim predmetima pružaju uvid u mirise prošlosti – i otkrivaju kako ih možemo ponovo stvoriti.

„To je veoma složeno, jer kada arheolozi stignu na lokalitet, prolazni i isparljivi mirisi su, naravno, već nestali”, kaže Huberova. „Više ih nema, pa zato ovom problemu pristupamo drugačije: tragamo za sitnim tragovima organskih ostataka supstanci koje su nekada korišćene za stvaranje tih mirisa.”

U svom nedavno objavljenom radu u časopisu Nature Human Behavior, posvećenom rekonstrukciji istorijskih mirisa, Huberova poziva arheologe da istraže ovu relativno novu naučnu oblast. Ona razmatra mogućnosti repliciranja mirisa sa arheoloških artefakata, kao i alate koji se u tom procesu koriste.

Rekonstrukcija mirisa predstavlja alat u okviru senzorne arheologije – istraživačkog pristupa koji obuhvata sve aspekte jednog istorijskog lokaliteta, a ne samo vizuelne karakteristike pronađenih predmeta. Ovaj pristup uključuje „senzorijum”, odnosno celokupan sistem putem kojeg čovek opaža svet oko sebe. Koristeći molekularnu nauku za rekonstrukciju „mirisnih pejzaža” prošlih civilizacija, Huberova se nada da će arheolozi steći potpuniju sliku o životu u drevnim društvima – u Egiptu, Tajmi i drugim delovima sveta.

Da bi oživele davno nestale mirise sa arheoloških nalazišta, Huberova i njene kolege prvo uzimaju uzorke sa artefakata, a zatim iz njih izdvajaju molekule odgovorne za miris. Nakon toga, te molekule identifikuju uz pomoć takozvane „arhive mirisa”.

Izraz „arhiva mirisa” mogao bi da asocira na redove bočica ili epruveta, poput onih u Globalnoj banci semena na Svalbardu. Međutim, Huberova objašnjava da ovde nije reč o fizičkoj arhivi samih mirisa, već o svojevrsnoj biblioteci uzoraka uzetih sa artefakata, zajedno sa pratećim podacima. Nakon što se molekuli identifikuju hemijskom analizom, moguće je rekonstruisati drevne mirise putem njihovih savremenih ekvivalenata.

„Mi ih jednostavno tretiramo kao arhivu – baš kao što su to zemljište, zubni kamen, posude ili drugi predmeti”, kaže Huber. „Za nas su to svojevrsne arhive koje još uvek sadrže mirisne supstance.”

Rekonstrukcija mirisa već je primenjena u drugim segmentima Huberovog rada, konkretno u proučavanju mirisa drevnih kadionica u oazi Tajma, na teritoriji današnje Saudijske Arabije. Analizom smole za kađenje i čađi na pronađenim artefaktima utvrđeno je da su stanovnici tog naselja, pre skoro dva milenijuma, spaljivali tamjan, smirnu i mastiks. Ovi rezultati pomogli su Huberovom timu da smesti oazu Tajma na mapu trgovačkih puteva, kao i da rasvetli društvenu ulogu različitih supstanci i mirisa u svakodnevnom životu.

„Proučavanjem začina i sličnih materija može se steći bolji uvid u brojne aspekte života, poput trgovine, izrade parfema, kozmetike, higijene i kulinarskih praksi”, objašnjava Huber. „Dakle, nije reč samo o samom mirisu i njegovoj rekonstrukciji, već i o mnoštvu informacija o prošlosti do kojih možemo doći detaljnijim istraživanjem.”

Analizom aromatičnih jedinjenja, istraživači mogu lakše da smeste artefakte u paleoekološki i arheološki kontekst. Tragovi rituala, parfema, lekova i trgovačkih aktivnosti drevnih naroda mogu se otkriti upravo kroz analizu mirisa. Ali, kakav to uticaj može imati na savremene ljude?

„Ako muzeji odluče da u okviru određenih postavki uključe i mirise, posetioci će moći da dožive prošlost na potpuno nov način”, kaže Huber. „To omogućava da se prošlost oživi na način koji do sada nije bio moguć.”

Ipak, izazov kod rekonstrukcije drevnih mirisa leži u povezivanju hemije sa čulnim doživljajem. Taj proces podrazumeva mnogo više od same analize artefakata i pravljenja mirisnih mešavina koje bi se raspršile u prostoru.

Profesor Čarls Spens rukovodi Laboratorijom za krosmodalno istraživanje (Crossmodal Research Laboratory) na koledžu Samervil pri Univerzitetu u Oksfordu, gde proučava psihologiju ljudske percepcije i međudejstvo čula. On ističe da je čulo mirisa tesno povezano sa pamćenjem i emocijama. „Mislim da je to deo okruženja kojega uglavnom nismo svesni, ali koji je uvek prisutan”, kaže Spens. „On ponekad ima dubok uticaj na naše raspoloženje i dobrobit.”

Ljudske reakcije na mirise uglavnom su naučene, a ne urođene, objašnjava on. Na primer, u popularnom viktorijanskom priručniku „Knjiga o upravljanju domaćinstvom gospođe Biton” (Mrs. Beeton’s Book of Household Management), beli luk je opisan kao „odbojan” i „oštar”. Međutim, danas je on široko prihvaćen u zapadnoj kuhinji, što ukazuje na promenu u percepciji javnosti tokom poslednja dva veka. Stoga je Spens skeptičan prema ideji da bismo mogli da doživimo mirise prošlosti na isti način na koji su ih doživljavali ljudi u davna vremena.

„Mislim da ne možemo da osećamo mirise kroz njihove noseve”, kaže on. Prema nedavnim medicinskim istraživanjima, čini se da su neki mirisi ugrađeni u mozak organizama – uglavnom kao pomoć u izbegavanju opasnosti. Međutim, mozak sisara ostavlja prostora za usvajanje reakcija na različite podsticaje tokom odrastanja jedinke, što menja način na koji ona doživljava mirise u svetu oko sebe.

Ipak, Spens smatra da bi osećanje mirisa iz prošlosti – poput onih koji su pratili povorke začina kroz centar Londona u 16. i 17. veku – predstavljalo dragocenu „zanimljivost”. Štaviše, ova tehnologija može otkriti vredne podatke istoričarima i arheolozima koji proučavaju život ljudi u prošlosti.

„Želimo da privučemo pažnju ljudi, jer verujemo da proučavanjem mirisa možemo mnogo toga da saznamo o prošlosti”, kaže Huber. „Nadam se da će ljudi početi da posmatraju istraživanja u ovoj oblasti kao još jedan segment arheologije.”

Izvor/ Saznaj više: popsi.com