MIKELANĐELO BUONAROTI – ŽIVOT I STVARALAŠTVO

Slikar, vajar i arhitekta, Mikelanđelo Buonaroti, rođen je u Kaprezi, Italija, 6. marta 1475. godine. Tokom karijere duže od 70 godina, dobio je skoro mitsku slavu, kao jedan od istaknutih ljudi renesanse u Evropi, a divili su mu se i mnogi kraljevi i pape. Temperamentan i briljantan, Mikelanđelo je stvorio nekoliko remek dela, uključujući Davida, Pijetu i živopis na plafonu Sikstinske kapele.

Kada je bio tinejdžer, Mikelanđelo je poslat da živi i uči u kući Lorenca Medičija, tada jednog od najznačajnijih umetničkih pokrovitelja u celoj Evropi. Njegova mirna ruka sa dletom i četkicom donela mu je mržnju i zavist drugih učenika, pa je tako mladi umetnik, po imenu Pjetro Toriđano, isprovociran Mikelanđelovim superiornim talentom, a verovatno i oštrim jezikom, udario umetnika u nos, ostavljajući ga trajno deformisanog. Toriđano se kasnije hvalio da je Mikelanđela udario toliko jako, da je osetio njegovu hrskavicu pod rukom, i da će Mikelanđelo njegov znak odneti u grob.

Na samom početku svoje karijere, Mikelanđelo Buonaroti je isklesao, sada izgubljenu, statuu Kupidona, u starogrčkom stilu. Videvši to, Lorenco Mediči mu je predložio da napravi da izgleda kao da je bilo zakopano, kako bi ga prodali kao antikvitet i dobili dosta novca. Kupidon je otišao u Rim kod kardinala Rafaela Riaria, međutim, on je kasnije čuo glasine o prevari i dobio svoj novac nazad. Ipak, bio je toliko fasciniran Mikelanđelovim umećem, da ga je pozvao u Rim na sastanak i mladi umetnik ostaje u tom gradu u narednih nekoliko godina, gde je stvorio Pijetu.

David
Mikelanđelo je bio izuzetno izbirljiv kada je u pitanju mermer s kojim će raditi svoje skulpture, ali je za izradu “Davida” iskoristio mermernu ploču koju su ostali vajari smatrali neupotrebljivom. Masivna ploča izvađena je 40 godina ranije i trebalo je da se koristi za izradu skulptura za firentinsku katedralu, ali je na kraju odbačena. Godine izloženosti vremenskim neprilikama ostavile su traga, zbog čega je kvalitet ploče postao još lošiji. Kada je Mikelanđelo počeo da radi sa ovom pločom 1501. godine, ona je već imala tragove dleta nekoliko frustriranih vajara. Ipak, on nije odustajao i na kraju je od nje stvorio jedno od svojih najsjajnijih dela. Međutim, nedavne analize su pokazale da, zbog lošeg kvaliteta kamena, ova statua može da degradira brže od većine mermernih statua.

Od od 1505. godine, Mikelanđelo je radio za devet rimskih papa, počev od Julija II, pa sve do Pija IV. Posao koji je odradio za Vatikan bio je ogroman i obuhvatao je sve, od pravljenja ukrasne dugmadi za papski krevet, do oslikavanja Sikstinske kapele, koje je trajalo četiri naporne godine. Njegova saradnja sa svetim pokroviteljima nije uvek bila prijatna. Sa papom Julijem II nije bio u dobrim odnosima, a jednom je proveo tri godine radeći na mermernoj fasadi za papu Lava X, da bi ovaj naprasno otkazao projekat. Ipak, sa drugima je imao korektan, a nekad i prijateljski odnos, pa ga je tako papa Pavle III branio od crkvenih zvaničnika koji su smatrali da je njegov rad Strašni sud nepristojan, zbog nagih ljudi na slici.

Strašni sud
Mikelanđelo je retko potpisivao svoje radove i za sobom nije ostavio formalne autoportrete, ali je povremeno u svojim delima sakrivao stilizovane predstave svoga lika. Najpoznatiji takav primer nalazi se na Strašnom sudu gde Sveti Vartolomej drži komad kože, čije lice izgleda kao da je umetnik sam sebe prikazao. On je sebe takođe predstavio kao Svetog Nikodima u takozvanoj Firentinskoj Pijeti, a istoričari umetnosti sugerišu da je moguće da je sebe prikazao i u sceni gomile, na fresci Raspeće Svetog Petra.

Stanovnici Mikelanđelove rodne Firence, proterali su 1527. godine vladajuću dinastiju Mediči i instalirali republičku vladu. Uprkos tome što je bio u službi pape Klementa VII, koji je pripadao ovoj dinastiji, Mikelanđelo je podržao narod i postavljen je za upravnika gradskih utvrđenja. On je ovaj posao ozbiljno shvatio, pa je tako pravio detaljne skice bastiona za nadgledanje i putovao do obližnjih gradova da izučava njihove odbrambene zidove. Njegovi radovi pokazali su se kasnije kao dobra odbrana, kada su papine snage stigle u nameri da povrate grad. Firenca je tada izdržala 10 meseci pod opsadom, dok konačno nije pala u avgustu 1530. godine. Mikelanđelo je lako mogao biti pogubljen kao izdajnik, ali mu je papa Klement VII oprostio učešće u narodnoj pobuni, pa ga je čak ponovo zaposlio. Međutim, njegov položaj u medičijevskog Firenci je postao slab i kada je papa umro 1534. godine, on je otišao u Rim i nikada se više nije vratio.

Iako je Mikelanđelo najpoznatiji kao vizuelni umetnik, u svoje vreme bio je i ugledan čovek od pera. Napisao je nekoliko stotina soneta i madrigala, koristeći igre reči i doticao se svega – od seksa i starenja, do svoje preterano aktivne bešike. Mada nijedan od ovih radova nije formalno objavljen za njegovog života, oni su kružili po Rimu u 16. veku, a mnogi kompozitori su ih uklopili sa svojom muzikom.

Najveći deo zlatnih godina svoje karijere, Mikelanđelo Buonaroti je proveo nadgledajući radove na izgradnji bazilike Svetog Petra u Vatikanu. Čak i pošto je postao isuviše slab da odlazi na radno mesto, on je i dalje nadgledao posao od kuće tako što je pouzdanom poslovođi slao svoje crteže. Ipak, skulpture su ostale Mikelanđelova najveća ljubav, pa je tako nastavio da ih stvara u svom kućnom studiju do samog kraja. Samo nekoliko dana pre nego što je umro u 88. godini, radio je na takozvanoj Pijeti Rondanini koja prikazuje Isusa u rukama Bogorodice.

Izvor: kafenisanje.rs