Koliko su pametne hobotnice? Dovoljno da koriste ogledalo

Deo njenog mozga nalazi se u krakovima. Može da vidi kožom. Nema nijednu kost, pa se provlači kroz svaki otvor veći od svog kljuna. Da, ima i kljun.

Sve ovo zvuči kao grozničav san o nekom vanzemaljcu. Naučnici zaista porede njenu čudnu građu sa nečim što ne pripada našoj planeti. Ipak, reč je o hobotnici, stvorenju koje je potpuno ovozemaljsko. Samo je toliko drugačija od nas da bi mogla da se javlja kući sa neke druge planete.

Ta razlika seže dalje u prošlost nego što bi se reklo. Ljudi i hobotnice razišli su se na zasebne evolutivne puteve pre otprilike 500 do 600 miliona godina, dugo pre prvih dinosaurusa. Skoro jedino što nas povezuje jeste sklonost da radimo više stvari odjednom.

Zato je još neobičnije što je grupa istraživača nedavno posmatrala nekoliko kalifornijskih hobotnica sa dve pege, nazvanih po plavim mrljama nalik očima ispod pravih očiju, kako izvode podvig koji se obično pripisuje našim najbližim rođacima. Koristile su ogledalo da pronađu nešto što nisu mogle direktno da vide. Prema nedavno objavljenoj studiji, ovo je prvi put da je ponašanje uz pomoć ogledala zabeleženo kod nekog beskičmenjaka.

Dr Meri Kizeler, koautorka nove studije, rekla je za Popular Science da se kognitivna osnova potrebna za korišćenje ogledala može smatrati konvergentnom evolucijom, pojavom kod koje nesrodne vrste razvijaju slične osobine. Ako su osmokraki mekušci zaista koristili ogledala, to je po njenim rečima nešto što su hobotnice razvile nezavisno od nas.

Ostaje da se vidi da li hobotnice stvarno umeju da koriste ogledalo i šta to govori o njihovoj inteligenciji koja deluje tako strano.

Postavka ogleda, akvarijum, ogledalo i skrivena hrana

Istraživači su u početku razmišljali da hobotnice podvrgnu klasičnom testu ogledala za prepoznavanje sebe. Ovaj test obično podrazumeva da se životinji nacrta tačka između očiju, na mestu koje sama ne bi primetila, pa se posmatra da li će dodirnuti oznaku kada je ugleda u ogledalu.

Velikim majmunima i slonovima ovaj test odlično ide, dok naši omiljeni psi baš i ne briljiraju. Srećom po njih, slatki su. Kod hobotnice je stvar komplikovanija. Koža joj je prekrivena specijalizovanim čulnim ćelijama, pa nema garancije da oznaku jednostavno ne bi osetila. Tu je i praktičan problem obeležavanja životinje pod vodom.

Kizeler, koja je na studiji radila kao doktorandkinja na koledžu Dartmut, objašnjava da su zato odlučili da naprave korak pre prepoznavanja sebe i provere da li hobotnice mogu da koriste ogledalo kao alat. Ako to umeju, dalje može da se nadograđuje.

Kako su hobotnice naučile trik sa ogledalom

Pre pravog testa, kaže Kizeler, morali su da se postaraju da se hobotnice osećaju prijatno uz ogledalo i da u njemu ne vide mogućeg suparnika. Navodi snimke na kojima ljudi postave ogledala u džungli, a životinje se uspaniče. Prvi korak bio je da životinja shvati da joj od onoga što vidi ne preti nikakva opasnost.

Vremenom su hobotnice počele normalno da se ponašaju ispred ogledala. Istraživači su znali da su stigle do pravog nivoa opuštenosti tek kada su počele da jedu pred sopstvenim odrazom. Ova vrsta to inače ne radi pred drugim hobotnicama, pa je to bio znak da su se navikle i da može da počne učenje o tome kako ogledalo zaista funkcioniše.

Obuka je mogla da krene. Istraživači su stavili živog raka u staklenu teglu koju su hobotnice već znale da otvore, pa su je sakrili iza ugla, van direktnog pogleda. Raka su mogle da vide samo u odrazu.

U početku su sve reagovale onako kako bi se i očekivalo. Krenule su pravo ka odrazu. Kizeler kaže da su doplivale do ogledala jer su u njemu videle raka, a tek kada su stigle tamo shvatale su gde se plen zapravo nalazi. Svakoj hobotnici trebalo je između 10 i 12 pokušaja da nauči da zaobiđe ogledalo i ode pravo do tegle.

Teži zadatak za hobotnice

Posle obuke usledio je mnogo veći izazov. Svaka hobotnica smeštena je u malu kutiju na jednom kraju akvarijuma za testiranje. Kutija je imala zid pozadi i sa bočnih strana, a bila je otvorena odozgo i sa strane okrenute ka velikom ogledalu preko cele širine akvarijuma. Kada bi pogledala ka ogledalu, hobotnica bi videla odraz suprotne strane akvarijuma. Iz kutije je mogla da izađe u svakom trenutku, levo, desno ili preko vrha.

Na zidu koji se odražavao u ogledalu, ekran je prikazivao virtuelnog raka u pokretu. Projektovanog raka hobotnica je mogla da vidi isključivo kao odraz. Prema rečima Kizeler, virtuelni rak izabran je namerno. Hobotnice imaju hemoreceptore, a istraživači nisu želeli da mogu da omirišu ili okuse pravog raka.

U svakom pokušaju lažni rak pojavljivao se na levoj ili desnoj strani akvarijuma, vidljiv samo u ogledalu. Za nagradu, pravog živog raka koji je padao iz pregrade iznad, hobotnica je morala da izađe iz kutije, potpuno se okrene i krene ka strani na kojoj je ogledalo pokazalo virtuelnog raka.

Kroz desetine pokušaja hobotnice su birale tačnu stranu u oko 70 odsto slučajeva. Više statističkih testova pokazalo je da je mala verovatnoća da je reč o slučajnosti.

Neke ambiciozne hobotnice uradile su nešto što istraživači nisu očekivali. Umesto da izađu iz kutije uobičajenim putem i odu do zadnjeg zida, popele su se pravo preko bočnog zida kutije, nekom vrstom prečice do istog cilja. Penjanje preko zida viđeno je u 59 odsto uspešnih pokušaja.

Hobotnice ipak nisu toliko vanzemaljske

Po rečima Kizeler, trenuci poput penjanja preko zida ukazuju na nešto veće, na to šta inteligencija znači za životinje kao što su hobotnice. Ona, sada postdoktorantkinja na Univerzitetu u Friburgu u Švajcarskoj, smatra da je njihovo razumevanje okoline trodimenzionalnije od našeg. Ljudi ne mogu samo da prošetaju uz zid, a hobotnice mogu.

Koliko god se hobotnice i ljudi suštinski razlikovali, naši odvojeni evolutivni putevi možda su nas doveli do iste sposobnosti rešavanja problema uz pomoć ogledala, iz potpuno različitih razloga.

Hobotnice love iz zasede i istovremeno moraju da paze na grabljivce. Za to im je potrebna potpuno trodimenzionalna slika okoline, jer u svakom trenutku mogu morati da se popnu uz stenu ili koralni greben.

Ta urođena sposobnost jasno se pokazala i tokom samog eksperimenta. Umesto očekivane putanje, jedna hobotnica jednostavno se popela preko zida da bi stigla do nagrade. Ne radi se o divljenju sopstvenom lepom licu. Isti osećaj za prostor, razvijen za lov i bežanje od opasnosti u prirodi, možda je upravo ono što im je omogućilo da ogledalo iskoriste kao alat.

Kizeler podseća i da inteligencija ne izgleda uvek onako kako očekujemo. Ljudi je često mere prema ljudskim merilima i skloni su da misle da je nešto gluplje što je dalje od nas.

Ovakav znak visoke inteligencije kod životinje koju porede sa vanzemaljcem mogao bi da kaže nešto važno o tome kako izgleda inteligentan život. Kizeler zaključuje da su ove životinje jednostavno veoma inteligentne na svoj način.

Izvor/ Saznaj više: popsci.com