Informacija nije sterilna. Čudnija je nego što mislite.

Nekako nam se čini da je informacija svet jedinica i nula. Šira slika je mnogo bizarnija.

To je reč na koju smo otupeli i o kojoj razmišljamo bez mnogo mašte. “Koliko informacija”, pitamo se, “može da stane na ovaj hard disk?” Ili primetimo da prosečan čovek danas ima više informacija na dohvat ruke nego ikada ranije. Informacija je, čini se, neka vrsta eterične tečnosti, merljive poput vode ili benzina.

Još uže koristimo izraz informacione tehnologije. Ta sintagma priziva uređaje i mašine, laptopove, ravne ekrane, QR kodove, ChatGPT. Uglačane stvari. Ljubiteljima istorije slika se možda proširi pa obuhvati i knjigu, telegrafiju, Brajevo pismo, radio i druge informacione sisteme iz doba pre računara. Bilo kako bilo, informaciona tehnologija je nekakav predmet, alat ili mašina, a informacija je materija nalik tečnosti koju ta mašina sprovodi, skladišti, dobavlja ili proizvodi.

To kliničko shvatanje informacije velikim delom potiče iz rada Kloda Šenona, briljantnog matematičara koga često nazivaju ocem modernog informacionog doba. U svom prelomnom delu iz 1948. godine, Matematička teorija komunikacije, Šenon je definisao informaciju sa zapanjujućom preciznošću i elegancijom. Informacija je bila nešto što se prenosi, poruka poslata od izvora do odredišta kroz kanal. Tačka. Šenonova informacija bila je ravnodušna prema semantičkom značenju, mogla je biti bilo šta, od niza slučajnih cifara do ljubavnog pisma. Ključno pitanje ticalo se pouzdanog prenosa poruka kroz komunikacione kanale pune šuma.

Šenon je možda najpoznatiji po tome što je u nauku o informacijama uveo pojam entropije, presadivši ga iz fizike kao način da se informacija izmeri. Konkretno, njegov cilj je bio da kvantifikuje neizvesnost bilo koje poruke. Pitao se, koliko binarnih pitanja sa odgovorom da ili ne je potrebno da bi se utvrdio sadržaj neke poruke, pri čemu se svaki simbol u toj poruci predstavlja bacanjem novčića. Što je poruka nepredvidivija, to je više pogađanja bilo potrebno, pa je time bila i skuplja iz ugla komunikacionog sistema.

Uzmimo dva niza od pet znakova, prvi nasumičan, a drugi uobičajena engleska reč, “XQZJP” i “LIGHT”. Zamislite sada da pokušavate da otkrijete sadržaj tih poruka nizom grubih pogađanja pola-pola. Pošto je prvi niz nasumičan skup slova, svaki znak ima jednake izglede da bude bilo koje od dvadeset šest slova engleske abecede. Sa binarnim pitanjem koje svaki put prepolovi ukupan broj mogućnosti, bilo bi potrebno u proseku 4,7 bacanja novčića da se odgonetne svako pojedinačno slovo, odnosno u proseku 23,5 da se odgonetne cela poruka. Za Šenona, “XQZJP” ima visoku entropiju jer nosi veliku neizvesnost.

Kao što dobro znaju oni koji svakodnevno rešavaju Wordle, reč light nije nasumična. Ona se povinuje određenim statističkim pravilnostima engleskog jezika. Kada se slovo l nađe na početku reči, na primer, mnogo je verovatnije da će sledeće slovo biti i nego b ili x. Zbog relativne predvidivosti engleskog, potrebno je u proseku svega 1,5 bacanje novčića da se utvrdi bilo koji simbol, odnosno samo 7,5 pitanja sa odgovorom da ili ne da se odgonetne reč “LIGHT”, daleko manje od 23,5 koliko je potrebno za nasumični niz. “LIGHT” ima nisku entropiju jer nosi malu neizvesnost.

Nemoguće je preuveličati Šenonov uticaj na naš savremeni svet. Svođenjem pojma informacije na apstraktnu, merljivu veličinu, koju je nazvao entropijom, odnosno merom neizvesnosti, inženjeri su konačno mogli da pristupe temeljnim elementima moderne telekomunikacije, enkripciji, prenosu, ispravljanju grešaka, kompresiji i drugima, kao formalnoj nauci sazdanoj na osnovama matematičke izvesnosti. Danas svaka komprimovana datoteka, svaki strimovani video i svaka šifrovana poruka počivaju na Šenonovoj entropiji koja obezbeđuje da se informacija prenese što efikasnije i pouzdanije, uz najmanje utrošenog prostora i uz garanciju da poruka stiže neoštećena. Njegov rad je postavio temelje digitalnog doba.

Ta preciznost i sterilnost su ipak imale svoju pojmovnu cenu, montažerski pod zatrpan izbačenim scenama iz istorije informacionih tehnologija. Jednostavno rečeno, informacione tehnologije nisu uglačane ni čiste, i nikada nisu ni bile. One su lepljive, prljave i čudne.

Zaigrajmo igru pogađanja. Opisaću vam jednu po jednu stvar, a vi pokušajte da pogodite šta bi to moglo biti.

Krpari pretražuju ranonovovekovni evropski grad u potrazi za najodvratnijim plenom, prljavim donjim vešom. Nagomilaju prljavštinom skorelo platno na svoja kola i odvuku ga do neke od mnogih radionica koje se nižu duž reke. Tamo ga bacaju u smrdljive kace pune mulja nalik ovsenoj kaši i ostavljaju da fermentira. Mast, izmet, ureja i vlakna kisele se danima, dok radnici tu masu seckaju britvama oštrim noževima. Nakon nekog vremena, druga ekipa preliva tu kremastu prljavštinu u pravougaone okvire ispresecane žičanim nitima, cedi višak tečnosti i dodaje istopljenu životinjsku mast.

Mi to zovemo papir.

Drvoseče se probijaju kroz gustu džunglu, sekira naoštrenih i spremnih da obore divove na kolena, dvadeset pet metara visoka stabla debla širokih poput odraslog čoveka. Padajući na tlo, milioni i milioni tih džinova imaće arterije otvorene udarcem sekire i iskrvariće po šumskom tlu sićušnu količinu gumaste krvi, guta perku, kako se zvala na malajskom, prirodnu bioplastiku. To je drvosečin plen, danas će biti plaćen. S druge strane sveta, fabrički radnici pajserom otvaraju burad šumske krvi i razmazuju je gore dole po debelim, upletenim, žilastim metalnim užadima, dugim nervnim kablovima koji će biti namotani na ogromne kalemove, ukrcani na kolosalne prekookeanske brodove i položeni poput hemisfernih produžnih kablova preko mrklog, podvodnog lica planete. Nit po nit, ta prostrana, prozračna, batimetrijska mreža uskoro će pulsirati elektricitetom i prenositi poruke između generala, berzanskih mešetara, novinara i ljubavnika, brzinom tek nešto manjom od brzine svetlosti.

Mi to zovemo telegrafija.

Četvoročlana porodica okuplja se oko malog, brzo vibrirajućeg kristalnog listića čiji je posao da iz etra ugrabi određeni glas ili pesmu, da je iščupa iz kakofoničnog mora inače nečujnih zvukova. Kristale kopaju radnici koji rade u uslovima bliskim ropstvu, a zatim ih prečišćavaju čarobnjaci preciznosti naoružani testerama od dijamanata. Drugi opet vračevi osmatraju nebo i svakodnevno mere atmosferske sfere koje opasuju Zemlju, slojeve neba koji se šire i skupljaju u skladu sa suncem i godišnjim dobima. Vračevi šalju koordinate stvaraocima muzike i tačno im govore koliko glasno treba da pevaju i pod kojim tačno uglom da izviju vrat kako bi im se glas odbio od neba i stigao do svih tih kristala u svim tim dnevnim sobama.

Radio, kažemo mi.

Lovci se penju na neka druga stabla da bi ubrali skoreli izmet vrednog insekta, ženke iz porodice Kerriidae, vrste Laccifer lacca, koja živi u šumama Indije, Tajlanda i Burme. Te bubuljičave izlučevine se drobe, prečišćavaju i mešaju u čvrstu crnu materiju sposobnu da nosi spiralni namotaj ureza čija bi složenost učinila da Kamen iz Rozete izgleda kao tapeta.

Fonograf.

Kako je onda nešto tako neobuzdano kao informacija prikazano kao besprekorna matematička apstrakcija? Ako je informacija strogo ono što se saopštava, gde nestaje sav taj bubji izmet i prljavi veš? I pre nego što poruku prenesemo kroz kanale, ostaje pitanje na koje treba odgovoriti, kako ljudi uopšte dovode informaciju u formaciju? Kako razvrstavamo ogroman repertoar materijala kojim mi ljudi skladištimo, šaljemo i organizujemo značenje? Belanca, riblji tutkalo, lepak od brašna, čađ sveće, spermacet, gumice, spajalice, markeri, korektor, krep traka, grebalice, lutke koje govore, ploče od rendgenskih snimaka, treneri na trećoj bazi.

Gde god da se osvrnete, informacija je daleko čudnija nego što joj priznajemo.

Izvor/ Saznaj više: popsci.com