Zašto ljudima vatra deluje tako hipnotišuće

Nije to samo prijatan osećaj. Genetski smo programirani da zurimo u plamen.

Postoji naročita vrsta transa koja vas obuzme dok gledate u užareni, treperavi logorski plamen – ona vrsta u kojoj i ne primetite da vam se šećerna guma pretvorila od zapečene poslastice u aktivni vulkan, pa u neku vrstu naučnog eksperimenta koji je krenuo užasno naopako, i to sve dok ste gledali pravo u nju.

Vatra nas hipnotiše otkako smo naučili da je kontrolišemo. Greje nas, hrani nas i osvetljava naše domove. Ali očigledno se dešava i nešto drugo: uporedo sa vrhunskom zabavom i prenosima uživo, striming servisi poput Netflixa nekako nađu mesta u svojoj ponudi za satima snimaka kamina.

Za ljude je, u svakom slučaju, vatra više od puke praktičnosti – bliža je opsesiji.

Dr Danijel M. T. Fesler (Dr. Daniel M.T. Fessler), evolucioni antropolog na Univerzitetu Kalifornije u Los Anđelesu, ima teoriju o tome zašto. On tvrdi da deca koja odrastaju gradeći vatru iz nužde zapravo gube interesovanje za vatru kada je jednom ovladaju. Fascinacija koju mnogi od nas nose u odraslo doba, tvrdi on, možda je samo nezavršen posao.

„Kada ljudi postanu dobri u paljenju vatre”, kaže Fesler, „ona ih jednostavno više toliko ne zanima.”

Ovladajte njome, i čarolija nestaje

Feslerovo prvobitno istraživanje o ovome datira više od dve decenije unazad, kada su on i njegova supruga, antropološkinja, proveli skoro tri godine sprovodeći etnografsko istraživanje u jugozapadnoj Sumatri, velikom indonežanskom ostrvu zapadno od Jave. Živeli su u zajednici u kojoj je većina domaćinstava kuvala na drvenoj vatri, a samo je nekolicina prešla na peći na kerozin.

U ovim zajednicama, Fesler je primetio, deca su bila u blizini vatre od trenutka kada su prohodala i često su imala više slobodnog vremena bez nadzora nego većina američke dece. Šestogodišnjaci su vadili žar iz porodične vatre za kuvanje kako bi „pekli” svoje kolače od blata – sićušne imitacije jela koja su svakodnevno gledala kako odrasli spremaju.

Fesler ovo vidi kao primer koncepta koji evolucioni psiholozi nazivaju „pripremljeno učenje” – ideje da nas evolucija ne opremi uvek potpunim uputstvima za stvari, već nam daje prednost da brzo naučimo ono što je važno. U slučaju vatre, prirodna fascinacija vatrom pokreće motivaciju da se njome ovlada. Kada je deca jednom savladaju, ona više nema istu snažnu privlačnost.

Suprotno tome, deca čija radoznalost prema vatri nikada ne pronađe korisnu svrhu mogu na kraju provesti svoj odrasli život zureći u ognjište satima bez prestanka.

Postoji naročita vrsta transa koja vas obuzme dok gledate u užareni, treperavi logorski plamen – ona vrsta u kojoj i ne primetite da vam se šećerna guma pretvorila od zapečene poslastice u aktivni vulkan, pa u neku vrstu naučnog eksperimenta koji je krenuo užasno naopako, i to sve dok ste gledali pravo u nju.

Vatra nas hipnotiše otkako smo naučili da je kontrolišemo. Greje nas, hrani nas i osvetljava naše domove. Ali očigledno se dešava i nešto drugo: uporedo sa vrhunskom zabavom i prenosima uživo, striming servisi poput Netflixa nekako nađu mesta u svojoj ponudi za satima snimaka kamina.

Za ljude je, u svakom slučaju, vatra više od puke praktičnosti – bliža je opsesiji.

Dr Danijel M. T. Fesler (Dr. Daniel M.T. Fessler), evolucioni antropolog na Univerzitetu Kalifornije u Los Anđelesu, ima teoriju o tome zašto. On tvrdi da deca koja odrastaju gradeći vatru iz nužde zapravo gube interesovanje za vatru kada je jednom ovladaju. Fascinacija koju mnogi od nas nose u odraslo doba, tvrdi on, možda je samo nezavršen posao.

„Kada ljudi postanu dobri u paljenju vatre”, kaže Fesler, „ona ih jednostavno više toliko ne zanima.”

Ovladajte njome, i čarolija nestaje

Feslerovo prvobitno istraživanje o ovome datira više od dve decenije unazad, kada su on i njegova supruga, antropološkinja, proveli skoro tri godine sprovodeći etnografsko istraživanje u jugozapadnoj Sumatri, velikom indonežanskom ostrvu zapadno od Jave. Živeli su u zajednici u kojoj je većina domaćinstava kuvala na drvenoj vatri, a samo je nekolicina prešla na peći na kerozin.

U ovim zajednicama, Fesler je primetio, deca su bila u blizini vatre od trenutka kada su prohodala i često su imala više slobodnog vremena bez nadzora nego većina američke dece. Šestogodišnjaci su vadili žar iz porodične vatre za kuvanje kako bi „pekli” svoje kolače od blata – sićušne imitacije jela koja su svakodnevno gledala kako odrasli spremaju.

Fesler ovo vidi kao primer koncepta koji evolucioni psiholozi nazivaju „pripremljeno učenje” – ideje da nas evolucija ne opremi uvek potpunim uputstvima za stvari, već nam daje prednost da brzo naučimo ono što je važno. U slučaju vatre, prirodna fascinacija vatrom pokreće motivaciju da se njome ovlada. Kada je deca jednom savladaju, ona više nema istu snažnu privlačnost.

Suprotno tome, deca čija radoznalost prema vatri nikada ne pronađe korisnu svrhu mogu na kraju provesti svoj odrasli život zureći u ognjište satima bez prestanka.

Izvor/ Saznaj više: popsci.com