Antropolozi se i dalje bore sa svojim obavezama prema živima i mrtvima

Širom Sjedinjenih Američkih Država, u muzejskim i istraživačkim zbirkama čuvaju se posmrtni ostaci više od 10.000 ljudi. Neki nisu veći od komadića kosti, a drugi su cela tela. Više od jednog veka ovi skeleti su temelj našeg razumevanja kako su društvo, kultura i tehnologija oblikovali ljudsko telo, a uticali su čak i na razvoj sudske medicine i epidemiologije. Od devedesetih godina antropološka zajednica je razvila sistem za vraćanje ostataka potomcima. Mnogo sporije je pristupila pitanju koje je podjednako važno, kako sprovoditi istraživanja na telima preminulih uz pristanak i učešće njihovih živih srodnika.

Istraživači sada rade na tome da zvanično urede način na koji antropolozi sarađuju sa zajednicama potomaka. U januaru je časopis American Journal of Biological Anthropology (AJBA) objavio da svi radovi koji mu se pošalju moraju da ispune etičke uslove za korišćenje ljudskih ostataka u istraživanju.

Ova odluka je deo šire rasprave unutar bioantropologije, nauke koja pomoću bioloških metoda poput genetike proučava ljudski život kroz istoriju, o tome kako da se iznova odrede njene odgovornosti prema onima koje proučava i prema njihovim potomcima. Rasprava je postala hitnija sa pojavom naprednih genetskih i molekularnih tehnika koje drastično povećavaju količinu informacija koje se mogu dobiti iz jednog tela. Ta tehnologija ume da bude posebno invazivna, jer zahteva uništavanje kosti i daje podatke o zajednicama koje i danas žive. AJBA predstavlja stav vodećeg naučnog udruženja u ovoj oblasti, Američkog udruženja bioloških antropologa (AABA), i jedan je od retkih velikih časopisa u struci koji su jasno definisali standarde za saradnju sa zajednicama.

Etika korišćenja ljudskih ostataka u ime nauke ima mračnu pozadinu. U 19. i 20. veku prvi bioantropolozi, među kojima i osnivač časopisa AJBA Aleš Hrdlička, pljačkali su grobove starosedelaca kako bi napravili zbirke ljudskih kostiju. Te zbirke su zatim korišćene za razvoj pseudonaučnih teorija o biološkoj prirodi rase. Kako je nedavno na Tviteru napisao antropolog Kris Stantis, osnivač časopisa po novim pravilima ne bi mogao da objavi veći deo svojih istraživanja.

Trudi Tarner, sadašnja glavna urednica časopisa AJBA, koja na Univerzitetu Viskonsin u Milvokiju proučava evoluciju i prilagođavanje primata, decenijama učestvuje u raspravama o postupanju sa ljudskim ostacima, a sve je počelo pitanjima vezanim za genetska istraživanja.

Nova pravila su nastala nakon što su recenzenti tražili etičke izjave za pojedine radove poslate časopisu. Do ove godine časopis je imao pravila za istraživanja na životinjama i klinička ispitivanja, objašnjava Tarnerova. „Jednostavno nismo imali utvrđena pravila za korišćenje ljudskih ostataka“, kaže ona.

Mnogi bioantropolozi su blisko sarađivali sa zajednicama potomaka i opovrgli biološka tumačenja rase. Ipak, dugogodišnje navike u struci kada je reč o pristanku teško se menjaju, što je dovelo do sudskih sporova koji su privukli veliku pažnju javnosti. Početkom dvehiljaditih pleme Havasupai iz Arizone otkrilo je da je njihov DNK, za koji su verovali da je prikupljen za istraživanje dijabetesa, korišćen u nizu studija o migracijama ljudi. Nakon što je tužilo univerzitet koji je čuvao uzorke, pleme je zabranilo dalja istraživanja na svojoj zemlji. Od devedesetih do 2016. godine antropolozi su se protivili vraćanju ostataka čoveka starog 9.000 godina, pronađenog na jugu Vašingtona, uz obrazloženje da je toliko star da kulturno nije povezan ni sa jednim današnjim starosedelačkim narodom. Prošle godine sudski medicinari u Filadelfiji otkrili su da su kosti dve osobe, za koje se veruje da su bila deca, stradale u bombaškom napadu filadelfijske policije 1985. godine, godinama čuvane u arhivi Univerziteta u Pensilvaniji. Kosti su korišćene i u onlajn kursu, bez znanja i pristanka rodbine.

Novi uslovi časopisa odnose se na istraživanja koja koriste podatke iz različitih vrsta ostataka, od samih kostiju, fotografija i odlivaka do genetskih informacija i izotopa izdvojenih iz skeleta. Autori koji šalju radove moraće da prilože izjavu u kojoj opisuju kako su utvrdili koja je zajednica potomaka u pitanju, koje su dozvole od nje dobili i kakav plan imaju za slobodnu razmenu informacija sa potomcima, uz čuvanje privatnosti osetljivih podataka.

Mnoga najteža etička pitanja i dalje ostaju otvorena. Časopis ne precizira kako autori treba da odrede odgovarajuću zajednicu potomaka, niti koliki obim konsultacija je primeren. Ono što je najvažnije, pravila važe samo za novoprikupljene podatke, dok su već objavljeni, takozvani nasleđeni podaci izuzeti.

Tarnerova naglašava da ove smernice neće biti poslednja reč o svemu. Prema njenim rečima, cilj sadašnjih pravila je da podstaknu istraživače da studijama pristupaju sa drugačijim načinom razmišljanja.

„Nadamo se da će istraživači, dok planiraju istraživanje, uzeti u obzir svoje obaveze prema zajednici“, kaže Tarnerova. Pod tim podrazumeva obaveze poput istraživanja pitanja koja predloži sama zajednica potomaka i poštovanja njene volje kada ne želi da se studije sprovode. „Ne biste ni došli do nečeg spornog, jer ste o tome razmislili unapred. To je cilj.“

Genetičarka sa Univerziteta Vanderbilt Kristal Cosi, pripadnica naroda Navaho i direktorka za etiku i politiku u organizaciji Native BioData Consortium, kaže da bi volela da ove smernice budu jasnije kako bi odgovorile na probleme cele struke. „Vidim korak u dobrom pravcu kada je reč o transparentnosti u saradnji sa zajednicama, ali zaista bi trebalo da bude preciznije kako to treba da izgleda“, kaže ona. „Da li će ova etička izjava biti istaknuta u glavnom delu rada ili će biti sakrivena u dodatnim materijalima?“

Učešće u genetskim istraživanjima nije starosedeocima nanosilo štetu samo u prošlosti, kaže Cosi, ono i danas nosi rizike. Loše postavljena istraživanja u celoj oblasti učvrstila su stereotipe o genetskom poreklu i rasi, ili su polazila od pretpostavke da se nečije starosedelačko poreklo može svesti na genetski profil. To je rizik za marginalizovane ljude širom sveta. Ranije ove godine časopis Nature je zabeležio desetine radova o DNK Roma u kojima je korišćen rasistički jezik ili su predlagane biološke rasne razlike.

Izvor/ Saznaj više: popsci.com