STEFAN VEĆ DEVET GODINA ŽIVI “NA BATERIJE” Preko ramena nosi torbicu u kojoj je NJEGOV ŽIVOT, nada se transplataciji i NOVOM SRCU (FOTO)

Devet godina kasnije, Stefan i dalje čeka novo srce. Čeka, i ne gubi nadu da će dobiti poziv koji znači život.

Priča nam da je njegova borba zapravo počela 2011. godine. Potpuno iznenada, jednog jutra je saznao da ima problem sa srcem.

– Sećam se spremao sam se da krenem na ispit, zakašljao se i ispljunuo ugrušak krvi. Uplašio sam se da imam tuberkulozu i odmah otišao na snimanje. Tada su doktori ustanovili da mi je srce mnogo veće nego što bi trebalo, i po hitnom postupku poslali su me za Beograd gde mi je uspostavljena dijagnoza kardiomiopatije. Srce mi je radilo sa svega 21 odsto kapaciteta – započinje priču Stefan, koji je tada imao 21 godinu.

Pretpostavka lekara je bila da je uzrok bolesti najverovatnije koksaki virus, budući da je u tragovima pronađen. Inače, Stefan dodaje da pre toga nije imao nikakvih tegoba.

– Tada su mi ugradili pejsmejker. Osećao sam se dobro do 2014. godine kada je krenulo stanje da mi se pogoršava, i tada su mi ugradili drugi pejsmejker. Mesec i po dana kasnije stanje mi se naglo pogoršalo. Bio sam tada u obradi za transplantaciju, i sećam se kada je na treći sprat Prve hirurške klinike došla dr Emilija Nestorović i predložila da mi se ugradi pumpa. Ugradnja srčane pumpe je u to vreme bila nešto relativno novo kod nas, ali budući da sam bio dosta loše odlučili smo da pokušamo sa pumpom – seća se on.

Život sa pumpom
Stefan dodaje da je operacija ugradnje srčane pumpe trajala oko 15 sati, a tek nakon sedam dana lekari su uspeli da zatvore njegov grudni koš. O svemu tome govorila je i ass. dr Emilija Nestorović, načelnica Odeljenja za transplantaciju srca i mehaničku potporu srcu u Klinici za kardiohirurgiju UKCS, koja i danas prati Stefanovu borbu.

– Stefan je jedan od najmlađih pacijenata, koji je kod nas došao u jako lošem stanju. Tokom operacije nismo mogli sedam dana da zatvorimo njegov grudni koš, srce mu je bilo otvoreno, da bi telo prihvatilo srčanu pumpu. Ipak, izborili smo se i uspeli da je ugradimo – kaže ass. dr Nestorović.

Potom je usledio dugotrajan oporavak.

– Kada sam se probudio iz kome, sećam se da sam tražio dosta vode i da sam pitao koji je dan. Rekli su mi da je subota. Budući da je operacija bila u nedelju, nisam mogao da dođem sebi da je prošlo toliko vremena. Upoznavanje sa pumpom je u početku bilo teško. Težina na ramenima, oprez, baterije, struja – sve mi je to bilo čudno. Najteže je bilo previjanje kablića koji kroz stomak ide u pumpu. U početku su svakodnevno dolazili iz doma zdravlja da mi previjaju taj kablić, kasnije je to obavljala moja majka, a sada me previja supruga. I tako već devet godina. Navikao sam se, bukvalno smo pumpa i ja srasli jedno za drugo – ne ostavlja dilemu Stefan.

Niz komplikacija
Godinu dana nakon ugradnje srčane pumpe Stefan je bio prvi na listi za transplantaciju, kao hitan slučaj. Međutim, usledila je komplikacija zbog koje on više nije kandidat za transplantaciju srca u Srbiji.

– Te 2015. javila se tromboza pumpe, što nije neuobičajeno da se dogodi. Tada sam bio tretiran lekom „heparin“, koji služi za razređivanje krvi da bi se razbila ta tromboza. Budući da sam bukvalno 24 sata bio pod tim lekom, moj organizam je razvio alergiju. Kada mi je 2018. godine pukla slezina, lekari su tokom odstranjivanja slezine uvideli da sam alergičan na „heparin“. Od tog trenutka više nisam na listi za transplantaciju srca u našoj zemlji. Razlog je taj što bih morao da budem tretiran lekom koji je zamena za „heparin“. Zamena postoji, ali naši lekari nemaju iskustva za doziranjem tog drugog leka – objašnjava Stefan.

Iz tog razloga je, kaže, konzilijum lekara odlučio da on ne može da bude transplantiran u Srbiji, te da je potrebno da se nađe klinika u inostranstvu koja ima iskustva u doziranju zamenskog leka.

– Javio sam se Fondu za zdravstveno osiguranje, ali je vrlo teško da se nađe klinika. Srbija je prekinula saradnju sa Eurotransplantom i problem je razmena organa, jer sve zavisi od toga da li ćemo mi kao država moći drugim zemljama da dajemo organe. Pokušao sam i sam da nađem kliniku u Austriji, Hrvatskoj, Italiji i Turskoj, ali sva vrata su mi bila zatvorena – ističe on.

Nada u bolje sutra
Ipak, Stefan hrabro nastavlja dalje. U međuvremenu je završio fakultet, oženio se i dobio sina Danila koji danas ima sedam godina. Kaže da mu je srčana pumpa produžila život, ali i donela određena ograničenja u svakodnevici.

– Zahvaljujući toj pumpi dočekao sam da imam sina, dočekao sam njegove prve reči, prve korake, polazak u vrtić, u prvi razred… Sada zajedno radimo domaće zadatke. S druge strane, pumpa mi je oduzela taj neki konfor života u smislu da ne smem da potrčim niti da se fizički zamaram. Gde god da krenem moram da razmišljam o baterijama, o struji, o previjanju, o lekovima. Recimo, ne mogu da se kupam na bazenu ili moru, jer voda nikako ne sme da dođe u kontakt sa torbicom. Za tuširanje imam posebnu nepromočivu torbu. Nešto što je drugim ljudima svakodnevica meni je nedostupnije – priča Stefan.

Kako ističe, porodica mu je najveći izvor snage da istraje u ovoj borbi.

– Kada mi je ugrađena pumpa imao sam verenicu, a danas je ona moja supruga. Ona je uvek tu za mene, i za priču i za pomoć. Nakon mesec dana od operacije odlučili smo da dobijemo dete. I zaista, kada smo dobili sina to nam je dalo neverovatnu snagu u ovoj zajedničkoj borbi za moje novo srce. Često mi kažu da sam psihički dosta jak, ali mislim da je to prirodno. Moramo da budemo pozitivni, da verujemo u sebe i da tražimo podršku od najbližih – zaključuje Stefan.

Jedan među 2.000 onih koji čekaju organ
Nažalost, Stefan je jedan od oko 2.000 ljudi u Srbiji koji čekaju na transplantaciju organa. I pored napora lekara, građani većinom ne pristaju da doniraju organe preminulog člana porodice i time nekome produže život. Jedan donor može da spasi i do osam života. Upravo zbog toga je Udruženje transplantiranih pacijenata “Zajedno za novi život” pokrenulo nacionalnu kampanju „Još si mi trag“, jer je vreme da se stvari promene na bolje.

„Zamišljam taj dan“
Stefanova borba predugo traje i ne krije da ponekad pomisli da do transplantacije neće doći, ali ne dozvolja sebi da potone. Kako kaže, često mu je u mislima dan u kojem će dobiti šansu za novi život.

– Uglavnom mislim o danu kada ću se vratiti kući nakon transplantacije. Zamišljam taj trenutak kada ću izaći iz auta, videti porodicu i zagrliti ih. Siguran sam da će tada biti veliko slavlje u mojoj porodici – kroz osmeh poručuje Stefan.