Ovaj stručnjak za ajkule decenijama proučava njihove napade i tvrdi da smo se plašili iz pogrešnih razloga.

Dok su ljubitelji filma „Ajkula“ (Jaws) širom sveta obeležavali 50. godišnjicu kultnog ostvarenja, tri devojčice oporavljale su se od povreda koje su zadobile u napadima ajkula tokom prethodne sedmice.

Dva incidenta dogodila su se kod ostrva Hilton Hed u američkoj saveznoj državi Južna Karolina, dok se treći dogodio u Boka Grandeu na Floridi. Napadi kod Hilton Heda dogodili su se u vodi dubokoj do struka, dok je devetogodišnja devojčica na Floridi ugrizena dok je ronila sa maskom. Nijedna od povreda nije bila opasna po život, a sve devojčice su nakon ukazane medicinske pomoći uspešno zbrinute u bolnici.

Vremenska podudarnost ovih događaja sa jubilejom čuvenog filma ponovo je pokrenula staro pitanje koje mnogi postavljaju pred odlazak na plažu: da li je i dalje bezbedno kupati se u moru?

Jedan od najiskusnijih svetskih istraživača ajkula kaže da jeste. On takođe ističe da je strah od ajkula postojao mnogo pre nego što je Stiven Spilberg snimio svoj legendarni film.

Gregori Skomal, viši naučnik u Odeljenju za morsko ribarstvo savezne države Masačusets i dobro poznato lice ljubiteljima emisije Shark Week, kaže da roman Pitera Benčlija i Spilbergov film nisu stvorili strah od ajkula. Još početkom 20. veka novine su objavljivale priče o napadima, a dokumentarci Žaka Kustoa dodatno su učvrstili predstavu o ajkulama kao opasnim predatorima.

„Ono što je film uradio“, rekao je Skomal za ZME Science, „jeste da je iskoristio već postojeći strah i prikazao ga na ogromnom bioskopskom platnu. Nije stvorio takvu percepciju, već ju je dodatno pojačao.“

Pedeset godina kasnije, Međunarodni registar napada ajkula (International Shark Attack File – ISAF), koji predstavlja najrelevantniju bazu podataka o susretima ljudi i ajkula, zabeležio je 47 ničim izazvanih ugriza širom sveta tokom 2024. godine, što je najmanji broj u gotovo tri decenije.

Za poređenje, ljudi su tokom iste godine ostvarili više od milijardu poseta okeanskim plažama. U Sjedinjenim Američkim Državama verovatnoća da osoba tokom života strada u napadu ajkule iznosi oko jedan prema 4,3 miliona, dok je na globalnom nivou taj odnos približno jedan prema 28 miliona.

Statistički gledano, veća je verovatnoća da će neko poginuti od strujnog udara kućnog aparata, udara groma, uboda pčele, nesreće sa kosačicom za travu ili čak od pada kokosa nego u napadu ajkule.

Izazvani i ničim izazvani napadi

Zašto onda ipak dolazi do ugriza?

Skomal objašnjava da je razlog vrlo jednostavan – preklapanje prostora u kojem se kreću ljudi i ajkule.

Kada se sitna riba, koja predstavlja glavnu hranu mnogim vrstama ajkula, približi obali, za njom dolaze i manje obalske ajkule. Ako se u isto vreme u plićaku nalazi veliki broj kupača, povećava se mogućnost slučajnog ugriza.

„Najčešće su to crnoperajne ajkule ili takozvane spinner ajkule u vodi u kojoj čovek može da stoji“, rekao je Skomal. „One ne love ljude. Hrane se u mutnoj vodi i ponekad nogu kupača zamene za ribu.“

Prema mišljenju istraživača, ove životinje nisu nemilosrdni predatori kakvima ih često prikazuje popularna kultura. U mnogim slučajevima radi se o mladim jedinkama koje tek uče kako da love.

Takvi slučajevi svrstavaju se u kategoriju ničim izazvanih ugriza, jer ljudi nisu pokušavali da uznemire niti ugroze ajkulu.

S druge strane, postoje i izazvani ugrizi, koji nastaju kada čovek direktno stupi u kontakt sa životinjom.

To uključuje ribolovce koji pokušavaju da uvuku zakačenu ajkulu u čamac, ronioce koji je hvataju za rep kako bi se fotografisali, istraživače koji uzimaju uzorke krvi na nemirnom moru ili podvodne lovce koji nose ulovljenu ribu, što ajkule može privući.

„Svaki direktan fizički kontakt sa ajkulom smatra se izazvanim ugrizom“, objašnjava Skomal.

Postoje i situacije koje nisu sasvim jasno definisane.

Jedan primer je siva grebenska ajkula, koja ima karakterističan odbrambeni položaj kojim upozorava da se čovek udalji iz njenog područja.

„Sive grebenske ajkule jasno vam stavljaju do znanja da napustite područje jer smatraju da je njihova teritorija ugrožena. Neki stručnjaci bi takav napad okarakterisali kao izazvan, dok ga drugi i dalje smatraju ničim izazvanim“, zaključio je Skomal.

Šta može da se uradi?

Rt Kejp Kod (Cape Cod), jedno od najpoznatijih područja na svetu kada je reč o velikim belim ajkulama, poslednjih desetak godina beleži njihov ponovni porast zahvaljujući oporavku populacije foka, koje predstavljaju njihov glavni plen.

Ipak, od 2012. godine na ovom području zabeležena su samo tri ugriza, od kojih je jedan imao smrtonosan ishod, a u sva tri slučaja radilo se o mladim velikim belim ajkulama.

Stručnjaci smatraju da su bolja edukacija građana, unapređene hitne službe i nove bezbednosne mere značajno doprineli smanjenju posledica ovakvih incidenata.

Na plažama Kejp Koda danas se nalaze brojna upozorenja o prisustvu velikih belih ajkula, dok su pored spasilačkih kula postavljeni kompleti za zaustavljanje obilnog krvarenja („Stop the Bleed“).

Brza primena podveza i bolja koordinacija sa hitnom pomoći omogućavaju da povrede koje su nekada često bile smrtonosne danas budu uspešno zbrinute. Slične mere uvedene su i na mnogim plažama Floride, Kalifornije i Australije.

„Što pre zaustavite krvarenje i što pre povređenu osobu prevezete do hitne pomoći, veće su šanse za uspešan oporavak“, kaže Gregori Skomal.

Gde se najčešće događaju ugrizi ajkula?

Statistika pokazuje da se najveći broj ugriza ajkula na svetu beleži na atlantskoj obali Floride. Razlog je kombinacija toplog mora, velikog broja turista tokom cele godine i prisustva brojnih obalskih vrsta ajkula.

Na drugom mestu nalazi se Australija, gde se događa manje napada, ali je procenat smrtnih ishoda veći zbog prisustva velikih belih i tigrastih ajkula u popularnim surferskim područjima.

Na listi slede Havaji, Južnoafrička Republika i Brazil.

Zajedničko svim ovim lokacijama jeste to što ljudi i veliki morski predatori često dele ista priobalna područja, estuare i grebene bogate ribom.

Ipak, čak i u ovim „žarištima“, rizik od napada ostaje izuzetno mali.

Dobar primer je plaža Nju Smirna Bič (New Smyrna Beach) na Floridi, koju mnogi nazivaju „svetskom prestonicom ugriza ajkula“. Od kraja 19. veka ovde je zabeleženo nešto više od 300 incidenata, ali treba imati u vidu da se na istoj obali svake godine obavi više miliona surfovanja i kupanja.

U većini slučajeva povrede se svode na ugrize stopala ili lista noge, dok su smrtni ishodi izuzetno retki.

Ko je najviše izložen riziku?

Prema dostupnim podacima, surferi i vozači bodyboard dasaka najčešće se nalaze među osobama koje dožive ugriz ajkule.

Za njima slede kupači i ljudi koji hodaju kroz plićak, dok su ronioci, osobe koje koriste masku i disaljku, kao i kajakaši, znatno ređe među žrtvama.

Razlog je prilično jednostavan.

Daska za surfovanje, posmatrana odozdo, može da podseti ajkulu na foku, dok noge koje udaraju po vodi liče na ranjenu ribu. Osim toga, peščani sprudovi često podižu mulj sa dna i privlače sitnu ribu, pa je vidljivost u vodi slabija, što povećava mogućnost greške.

Čak i tada, većina ugriza završava se jednim kratkim ugrizom nakon kojeg ajkula otpliva, shvativši da čovek nije njen uobičajeni plen.

Ajkule u pravoj perspektivi

Analiza podataka o napadima ajkula vodi do jasnog zaključka.

Iako su ajkule vrhunski morski predatori, njihova stvarna opasnost po ljude izuzetno je mala i često znatno preuveličana.

Naš kolektivni strah, podstican decenijama senzacionalističkih medijskih izveštaja i holivudskih filmova, u velikoj meri nije u skladu sa stvarnim rizikom koji ove životinje predstavljaju.

Izvor/ Saznaj više: zmescience.com