Lokalno je postalno globalno

Godinama unazad deo opozicije ponavlja gotovo istu rečenicu kao politički slogan: „Mi imamo iskustva, već 13 godina smo u opoziciji.“ Problem je što ta rečenica, umesto da uliva poverenje, često otvara sasvim drugo pitanje — kako je moguće da neko toliko dugo bude opozicija, a da pritom ne uspe da postane ozbiljna alternativa vlasti?

Jer iskustvo samo po sebi nije kvalitet. Iskustvo može biti dokaz znanja, ali može biti i dokaz ponavljanja istih grešaka. Ako trinaest godina stojite na istom mestu, onda vreme više nije argument u vašu korist. Naprotiv.

U politici se iskustvo ne meri brojem konferencija za medije, protestnih šetnji ili televizijskih gostovanja. Meri se sposobnošću da prepoznate trenutak, okupite ljude, napravite strategiju i naterate protivnika da reaguje na vas. Upravo tu je najveći problem domaće opozicione scene — godinama je trčala za događajima umesto da ih kreira.

Ozbiljna politika ne funkcioniše tako što stalno jurite poteze vlasti i komentarišete ih sa zakašnjenjem. Strategija znači da vi postavljate tempo, teme i pravac. Da drugi moraju da odgovaraju na vaše poteze. Umesto toga, veliki deo opozicije godinama deluje kao da ulazi u utakmicu tek kada je prvo poluvreme već završeno.

Još je zanimljivije što isti oni koji se pozivaju na iskustvo danas često pokušavaju da diskredituju mlađe ljude u politici argumentom da su „previše mladi“, „nezreli“ ili „neiskusni“. Kao da godine same po sebi proizvode mudrost. Istorija, međutim, pokazuje sasvim suprotno — mnoge velike političke promene nosili su upravo ljudi koji nisu bili opterećeni starim modelima, partijskim kalkulacijama i večitim kompromisima.

Velika je zabluda da sa godinama automatski dolazi i politička pamet. Godine mogu doneti rutinu, ali rutina nije isto što i vizija. Iskustvo može biti dragoceno samo ako iz njega nešto naučite. Ako posle deset godina ponavljate iste greške, onda to više nije iskustvo — to je politička navika pretvorena u stagnaciju.

Najveći paradoks je što deo opozicije danas, možda nesvesno, postaje najbolji saveznik vlasti protiv koje se bori. Ne zbog ideologije, već zbog načina rada. Kada građani godinama gledaju iste svađe, iste poruke, iste neuspešne pokušaje okupljanja i iste ljude koji obećavaju „ovaj put sigurno“, prirodno dolazi do zamora i apatije. A apatija je uvek korisnija vlasti nego opoziciji.

Vlast najviše voli protivnika koji je predvidiv. Protivnika koji reaguje impulsivno, bez plana i bez dugoročne strategije. Protivnika koji više energije troši na dokazivanje sopstvene važnosti nego na stvaranje stvarne političke snage.

Zato problem nije u tome što neko ima 25 ili 65 godina. Problem je kada politika izgubi sposobnost da uči, menja se i razume trenutak u kojem se društvo nalazi. Tada ni mladost nije prednost, ali ni iskustvo više nije vrednost.

A građani to osećaju mnogo bolje nego što političari misle.

Izvor/ Saznaj više: beogradskevesti.info