Kada moćne žene pamtimo kao veštice, treba preispitati istorijski motiv

Nisu sve veštice zle.

Prisvajanje oznake veštica postalo je čin feminističke solidarnosti. Ipak, ostaje pitanje da li time vraćamo same žene ili identitet koji im je dodeljen posle smrti, sazdan na optužbi, a ne na činjenicama.

Novi roman istorijske spisateljice Filipe Gregori, Kraljevska veštica, izlazi ove jeseni, ubrzo posle dugo najavljivanog filma Praktična magija 2, u kome se Sandra Bulok i Nikol Kidman vraćaju na ekrane kao sestre Ovens. Oba dela pogađaju nešto snažno u savremenoj kulturi. Veštica je ponovo prisvojena kao feministička figura, samostalna, upućena, povezana sa drugim ženama i spremna da se suprotstavi vlasti.

Kao istoričarka koja se bavi time kako se ugled žena menja kroz vreme, smatram da naše oduševljenje vešticom sa sobom nosi i odgovornost. Pre nego što proslavimo tu oznaku, moramo da se zapitamo zašto je nastala i odakle potiče.

Moć i pretnja

Kraljevska veštica prepričava priču o Elenor Kobam, ženi iz 15. veka čiji je neverovatan uspon vodio od prilično skromnog porekla do samog vrha engleske vlasti. Postala je vojvotkinja od Glostera, supruga Hamfrija, vojvode od Glostera, strica mladog Henrija VI, koji je jedno vreme bio pretpostavljeni naslednik prestola.

Onda se 1441. godine sve srušilo. Zvanična istraga je otkrila da je Elenor angažovala učene ljude da izrade astrološku kartu kralja Henrija VI, a na videlo je izašla i njena veza sa Mardžeri Džurdmejn, ženom koja će kasnije postati ozloglašena kao Veštica iz Aja. Elenor je javno ponižena, brak joj je poništen, a ostatak života provela je u zatočeništvu.

Zato Gregorijin neodoljiv opis Elenor kao žene koju su zvali vešticom, a koja bi sebe nazvala kraljicom, deluje sasvim prirodno. Ključna je, međutim, prećutna veza između ambicije i optužbe. Elenor pripada širem obrascu u kome su se složene političke sudbine moćnih srednjovekovnih žena vremenom svele na mnogo jednostavnije priče.

Uzmimo Žanu od Navare, još jednu moćnu srednjovekovnu ženu dovođenu u vezu sa veštičarenjem. Generaciju pre Elenor, Žana je bila udovica Henrija IV i maćeha Henrija V i Hamfrija, vojvode od Glostera, tako da joj je Elenor bila snaja.

Njen pad u nemilost pratile su sumnje u podeljenu odanost i oduzimanje udovičkih poseda. Kao kći francuske princeze i bivša regentkinja Bretanje, u Engleskoj je do kraja života trpela nepoverenje prema strancima. Pa ipak, Žana, pronicljiva politička vođa, nikada nije zvanično optužena za veštičarenje.

Njen ugled se oblikovao kroz povezivanje i ponavljanje. Hroničari su u njenu priču uveli veštičarenje, kasniji zapisi su to preuzeli, a njeno ime se vremenom isprepletalo sa drugim navodno magijskim članovima porodice. Oznaka je otišla dalje od zamršene političke stvarnosti. Istoričarka Elena Vudakr tu nesigurnost hvata već u naslovu svoje biografije, Žana od Navare, infanta, vojvotkinja, kraljica, veštica? Taj upitnik je važan.

Politička računica

Elenor Kobam, junakinja romana Filipe Gregori, ima drugačiju priču, ali i kod nje dolazi do istog pojednostavljivanja. Bila je dvorska dama Hamfrijeve prve supruge, Žaklin od Enoa, zatim njegova ljubavnica, a kada je taj brak poništen, postala je njegova druga žena.

Godine 1441. presudan prestup nije bio to što su Elenorini saradnici izradili horoskop Henrija VI, već to što su ga izradili bez dozvole. Upravo je to smatrano izdajom.

Kao i kod Žane od Navare, sve je preraslo u krizu tek kada je slamanje Elenorine moći, a preko nje i Hamfrijeve, postalo politički korisno onima koji su podigli optužbe. Kod Žane se radilo o prihodima i mogućem dvoličnom igranju. U Hamfrijevom slučaju, suparnici skloni miru iskoristili su priliku da obore vojvodinu agresivnu ratnu politiku prema Francuskoj i da Elenor i njenog muža zauvek uklone sa političke scene.

Trojica muškaraca, Rodžer Bolingbrok, Tomas Sautvel i Džon Houm, Elenorin kapelan, optuženi su za izdaju zajedno sa njom. Njihove sudbine su se razišle. Bolingbrok je pogubljen, Sautvel je umro u Taueru pre presude, a Houm je na kraju pomilovan. Elenor nikada nije izvedena pred svetovni sud koji je njima sudio, već se našla pred crkvenim postupkom.

Na kraju je ostalo zapamćeno njeno sopstveno priznanje da je od Mardžeri Džurdmejn tražila čini.

Džurdmejnova je pravila lekove i bila poznata po tretmanima za plodnost među uglednim mušterijama. Na dvoru su je dobro znali i, kako izgleda, rado joj se obraćali. Kada je Elenorino domaćinstvo postalo politički opasno, njen već stečeni glas učinio ju je lakom metom. Elenor je preživela. Džurdmejnova je spaljena na Smitfildu 27. oktobra 1441. godine, istog dana kada je proglašena krivom.

Novi sloj značenja

Vremenom nijanse i politika nestaju iza lakih etiketa poput veštice, koje brišu kontekst i štite one koji su stajali iza celog sistema. Tako funkcioniše kulturno pamćenje. Priče koje društva nasleđuju nisu nepromenljivi zapisi o prošlosti. One putuju od hroničara do pisaca, filmova i publike, pa i istoričara, usput dobijaju i gube značenja, sve dok najupečatljivija verzija ne postane poznatija od samog istorijskog događaja.

Ovaj obrazac nije svojstven samo veštičarenju niti samo Kraljevskoj veštici. Govoreći o seriji Bela kraljica, snimljenoj po Gregorijinim romanima iz serijala Rat rođaka, književna teoretičarka Misti Erben primetila je da savremene obrade ženama pripisuju isto oružje kao i srednjovekovni autori, samo što zamišljaju publiku koja je time oduševljena, a ne zgrožena.

Te optužbe za manipulaciju, ambiciju i okultni uticaj nisu nestale. Samo smo naučili da ih čitamo kao znak moći, a ne kao dokaz krivice.

Reč veštica sada je dobila još jedan sloj značenja i postala slavljenje ženskog znanja, nezavisnosti i otpora patrijarhalnoj vlasti. To prisvajanje ima vrednost, ali predstavlja sasvim drugi poduhvat od vraćanja života stvarnih istorijskih žena. Ako ta dva spojimo, rizikujemo da mizoginu pojednostavljenu sliku pretvorimo u osnažujući identitet, a da se nismo ni zapitali da li je ikada pripadao toj ženi.

To ne znači da pisci treba da prestanu da pišu o vešticama. Popularna kultura, uključujući i romane Filipe Gregori, održava istoriju živom. Kažem to kao njena čitateljka i kao autorka istorijske proze koja stvara u istoj tradiciji. Približavanje prošlosti široj publici suština je mog rada kao javne istoričarke.

Ali upitnik je važan. Svaka generacija nasleđuje priče i svaka ih iznova piše. Istorijske žene pamtimo po ugledu koji nikada nisu same izabrale. Ne moramo ga prenositi dalje bez preispitivanja.