Zašto samo ljudi hodaju u snu

To je osobina koje je evolucija zaboravila da nas oslobodi.

To je kao nešto iz starinskog crtaća Luni Tuns: gorila, čvrsto usnuo i hrče u svom gnezdu visoko na drvetu, iznenada ustaje i pravi nekoliko koraka. Za gorilu bi ovo bila veoma kratka priča sa veoma lošim krajem.

Ljudi, s druge strane, hodaju u snu sve vreme. To je ponašanje koje nas fascinira i plaši vekovima, od somnambulizma Ledi Magbet koja krši ruke do čudnih slučajeva ubistava povezanih sa hodanjem u snu izazvanim Ambienom. Ovo stanje nam deluje uznemirujuće, tajanstveno, pa čak i smešno, verovatno zato što krši jednu temeljnu predstavu – da je san stanje mirovanja, predaje.

Ipak, čini se da su neki ljudi propustili tu poruku. Hodanje u snu pogađa procenjenih pet odsto dece i 1,5 odsto odraslih. Što otvara zanimljivo pitanje: zašto baš mi?

Druge životinje imaju sopstvene verzije nemirnog sna: pseće šape koje veslaju kao usred jurnjave, mačje brkove koji se trzaju od iritacije zbog neke zamišljene neželjene nežnosti. Ali pravo hodanje u snu, koje uključuje stajanje, hodanje i zaobilaženje prepreka, nije zabeleženo kod drugih vrsta.

„Ljudi verovatno nisu jedinstveni po tome što imaju neobične motoričke događaje tokom sna, ali hodanje u snu onako kako ga mi definišemo izrazito je ljudska pojava”, kaže Dejvid R. Samson, vanredni profesor evolucione antropologije na Univerzitetu u Torontu i autor nove knjige The Sleepless Ape: The Story of Sleep in Human Evolution.

Dakle, zašto samo ljudi to rade? Odgovor ima sve veze sa tim gde su naši preci spavali.

Šta se dešava kada hodate u snu?

Hodanje u snu prevashodno se javlja tokom dubokog ne-REM sna, kaže Samson, koji hodanje u snu opisuje kao „disocijaciju stanja”.

„Delovi mozga uključeni u kretanje i budnost aktiviraju se, dok regije uključene u refleksivnu svesnost, rasuđivanje i pamćenje ostaju u stanju nalik snu”, kaže on.

U praktičnom smislu, to znači da telo može da radi iznenađujuće složene stvari – da se kreće niz stepenice, otvara vrata, luta mračnim hodnikom – dok deo mozga zadužen za svesnost, rasuđivanje i pamćenje ostaje u suštini uspavan. Zbog toga hodači u snu mogu delovati jezivo svrsishodno, a da pritom nemaju baš nikakvu predstavu o tome šta rade.

Pri hodanju u snu, kako to Samson kaže, „telo može da se pokrene pre nego što je budni um u potpunosti stigao”.

Samson ima prilično jednostavno objašnjenje za to zašto ljudi hodaju u snu, dok usnula gorila na drvetu ostaje na mestu. Gotovo svi primati spavaju izdignuti od tla – na granama, u rupama u drveću, na platformama za spavanje – što znači da bi primat koji hoda u snu verovatno pao ili poginuo.

„Selekcija bi bila surova”, kaže Samson.

Hodanje u snu je greška, a ne odlika

Samson ne vidi hodanje u snu kao ponašanje koje se razvilo sa nekom svrhom. Umesto toga, kaže, reč je o retkom kvaru u inače fino podešenom sistemu spavanja.

„Za većinu primata koji spavaju na drveću, ova ranjivost bi bila katastrofalna”, kaže on. „Ali u ljudskoj ‚ljušturi za spavanje’ – sa društveno osiguranim logorima, skloništima, vatrom, posteljinom i zajedničkom budnošću – neposredna kazna za ustajanje iz sna možda je bila umanjena.”

Drugim rečima, zajednička sigurnosna mreža koju su naši preci gradili za sebe tokom noći obavljala je onaj zaštitni posao koji je nekada obavljalo savršeno mirno ležanje.

Ovo je naročito upečatljiv primer „opuštene selekcije”. Kod opuštene selekcije, određene nepovoljne osobine mogu da opstanu jer ih okruženje ne uklanja.

Prirodna selekcija nije uklonila hodanje u snu kod ljudi, jer naše rano okruženje nije kažnjavalo one koji hodaju u snu. Verovatno ih je štitilo „kada su naši preci počeli da spavaju na bezbednijim, društveno zaštićenim mestima na tlu”, kaže Samson.

Telo se kreće, ali nikoga nema kod kuće

Veliki deo onoga što hodanje u snu čini toliko dezorijentišućim – kako za one koji hodaju, tako i za svedoke – jeste jaz između onoga što se dešava spolja i onoga što se dešava iznutra. Samson je ovo iskusio iz prve ruke kod bliskog prijatelja i kolege sa istorijom epizoda hodanja u snu.

„Jedne noći, hodao sam mračnim hodnikom da odem do kupatila kada sam ugledao njegovu siluetu na drugom kraju. Odjednom je jurnuo ka meni, zgrabio me, i završili smo u kratkom, zbunjujućem rvanju u hodniku”, kaže on. „Zatim je, jednako naglo, stao, okrenuo se i vratio u krevet kao da se ništa nije dogodilo.”

Sledećeg jutra, Samsonov prijatelj nije imao nikakvo sećanje na okršaj u hodniku, ali je izneo sopstveni živopisni opis mnogo opasnije borbe.

Izvor/ Saznaj više: popsci.com