POČEO 56. BITEF: Aplauzi, “slomljene kosti”, struja na pedale…

Početak Bitefa obeležio kritički govor Marine Davidove i energična, belgijska plesna predstava slavnog Jana Martensa.

Energična, razigrana belgijska plesna predstava indikativnog naziva “Svaki pokušaj će se završiti skršenim telima i slomljenim kostima” slavnog reditelja i koreografa Jana Martensa (trupe “Grip” i “Dance on Ansambl” iz Antverpena) otvorila je 25 septembra, pod svodom Jugoslovenskog dramskog, 56. Bitef .

Prethodio je govor ruske pozorišne kritičarke i kustoskinje Marine Davidove koja je, zbog svojih političkih stavova, nedavno napustila Rusiju – politički, snažno kritički intoniran prema Putinu i ruskoj spoljnoj politici zbog rata u Ukrajini, istakla je i da se nada da je ovo poslednji rat u Evropi i da će ruska pozorišta ponovo doći na Bitef i druge svetske festivale, u prepunoj sali bili su i brojni inostrani gosti (pozorišni stvaraoci i znalci, gosti plenarnog sastanka IETM u okviru Bitefa), a dva dana pre toga, 23. septembra u Narodnom pozorištu Beograd, kao prolog, odigrana je predstava “Nije kraj sveta” Kejti Mičel berlinskog pozorišta “Šaubine”.

Rečiti ples

U večeri otvaranja, kroz neformalan razgovor u gledalištu Haris Pašović je, između ostalog, rekao da se u to koliko je Martens veliko pozorišno ime uverio i letos na prestižnom festivalu Avinjonu, a predstava koja je usledila, sudeći po aplauzu i reakcijama, pokazala je da je osvojio i ovdašnju publiku.

Tokom sat i po, u slojevitom konceptu čvrste dramaturgije, niže se gradacija, repeticija, (ne)moguće kombinacije… Poseban doprinos daju igre svetla i muzika poljskog autora savremene ozbiljne muzike Henrika Mikolaja

Na sceni je sedamnaestoro plesača različitih godina(od 18 do 71), različitog porekla, različitih biografija, različitih opredeljenja…

I sve ih igra spaja. Kroz nju, u pretapanju ritma i melodije, svetla i pokreta, prihvataju tuđu različitost, ona je deo obogaćivanja i sopstvenog identiteta…

gra kao puls života, igra kao rad, igra kao odbrana od straha, igra kao (raz)gradnja hijerarhije i (ne)robovanja njoj, igra kao odnos tela (čoveka) i društvenog poretka…A muzika koja ih i prati i nosi sastoji se i od protestnih pesama koje pripadaju raznim razdobljima – od Henrika Goreckog, preko Maksa Rouča i Ebi Linkoln do Kej Tempest.

Povremeno, ispisano, odnosno projektovano na platnu i/ili izgovoreno deo predstave su i rečenice koje, poput svojevrsnih parola,plakatski (samo) markiraju akutna pitanja današnjice; od isključivosti i robovanja predrasudama pa na dalje…

U neobaveznim razgovorima i komentarima, nakon večeri prologa, moglo se čuti da je (i fenomenološki) bilo vrlo dragoceno videti predstavu “Nije kraj sveta” jer se u njoj, između ostalog, prepoznaje “kako zapad pere savest” budući da je ekološki kolaps product upravo intencija razvijenog zapada i krupnog kapitala čije je kretanje u osnovi i ratnih sukoba i razaranja.

Ukratko; predstava počinje kao razgovor starije naučnice sa mlađom koja traži posao u institutu za klimatske promene, koji se potom, kao i sve druge scene u predstavi, odvija ponovo u raznim varijacijama. “Nije kraj sveta” obuhvata 240 scena, brzih ulazaka i izlazaka tri protagonistkinje, repeticiju, pitanja (ne)zapošljavanja, smrti, seksa, dece tj roditeljstva, (ne)saznatoj privilegiji postojanja…

Kako smo stigli dovde

Između scena nižu se podaci da je najstarije drvo duplo starije od pronalaska točka, da polarnim medvedima preti istrebljenje, da ima naroda koji su dovedeni do ivice opstanka, pominje se 80.000 godina stara kolonija drveća, besmrtne meduze i trilion barela sirove nafte, ružičasti sneg, da za sve postoji uzrok, pitanje kako smo stigli dovde…

Ima i duhovitošću prožetih replika koje su pobudile smeh u sali poput “Negde uspeš, negde pogrešiš, negde si Mikelanđelo”

Stvari dobijaju svoje obličje zavisno od perspektive iz koje se posmatraju, o svemu se može govoriti na više načina samo je pitanje koji (za koga) vodi u stranputicu, a koji bi mogao biti put do rešenja.

Budući da je reč o ekološki osvešćenoj predstavi na sceni sve vreme na dva bicikla su devojke koje okretanjem pedala proizvode (svu) struju potrebnu za predstavu.

Rediteljka Kejti Mičel nije došla jer, kao svoj doprinos ekologiji, ne vozi se avionom a u razgovoru posle predstave protagonistkinje, glumice Alina Vimbai Strahler, Jule Bove i Veronika Bahfišer su rekle da nijednom nije bila ni u Berlinu, i da je cela predstava u Šaubine teatru nastala je kroz kontakte putem Zuma i Skajpa.

Svečanoj ceremoniji otvaranja u Jugoslovenskom dramskom prisustvovale su mnogobrojne javne ličnosti iz kulturnog, javnog i političkog života, kao i diplomatskog kora. Među njima su bili: Nataša Mihailović Vacić, v.d. gradskog sekretara za kulturu, Gordana Goncić, podsekretar za kulturu, Emanuele Žiofre, ambasador i šef delegacije EU u Srbiji, ambasadorka Belgije Kati Bugenhaut, ambasador Francuske Pjer Košar, ambasadorka Ujedinjenog Kraljevstva Šon Meklaud, šef Odseka za kulturu kanadske ambasade Olgica Marinković, direktor “Gete instituta” Frank Bauman, direktor Francuskog instituta Stanislas Pjere, direktor Britiš kansila Piter Braun, direktorka Kolegijuma Hungarikuma Klara Sentđorđi, upravnici Ateljea 212 Novica Antić, JDP-a Tamara Vučković, Pozorišta „Duško Radović“; Aleksandar Nikolić, CZKD-a Ana Miljanić, direktorka Istorijskog muzeja dr Dušic Bojić, predsednik SANU Vladimir S. Kostić, Ljubica Beljanski i Sanja Krsmanović Tasić ispred Cedeuma, glumci Milan Marić, Svetozar Cvetković, Slaven Došlo, kreatorka Dragana Ognjenović, likovni umetnici Uroš Đurić, Siniša Ilić…

Sutra je na programu “Dr Auslender (made for Germany)” Bojana Đorđeva, ovogodišnji Bitef pod sloganom “Mi junaci rada svog” (23. septembar – 2. oktobar) obuhvata u glavnom programu devet predstava iz Nemačke, Belgije, Meksika, Francuske, Srbije, Slovenije i Ujedinjenog Kraljevstva.

Izvor: Blic